A što to?
Nedelja, Januar 04, 2015
Jedan tipičan srpski Božić:
To tako funkcioniše, univerzume dragi. Svako domaćinstvo žrtvuje prase za bolje sutra. Uz prase se prilože razni propratni rekviziti, počev od samog predjela, odnosno kupljene neke salame iz prošlog milenijuma od pilećih prsa, kiselih krastavčića iz tempa i predprošlogodišnjeg ajvara, čisto radi reda, da se ne baci kad za slavu nije moglo da se uvali gostima, pa preko glavnog jela, odnosno sarmi uvijenih nedovoljno ukišeljenim kupusom, što se na majčin novi skerletni stonjak od indijske svile raspadnu dok ih do tanjira preneseš, onda gustog pasulja zlj kvaliteta, što se otac zeznuo i umesto aleve paprike posuo ga cimetom, onda posnih punjenih paprika, čisto da se stavi nešto u tu divnu babinu činiju zlatnih cvetnih oboda iz doba Jugoslavije, pa sve do boba, koji komšika poslala jer smo joj dali prošli put, obzorom na pojavu viška istog, čisto da se ne ukiseli i ode u propas'. Ali sve je to nebitno, jer zvezda ručka i dugo očekivani pečeni posetilac, a ujedno i tragični junak običajnog obreda je presveto žrtveno prase, koje se doduše jako deformisalo, jer ga je usput svako od ukućana mažnjavao po malo pri svakom susretu. Za familiju se prodaje priča u kojoj se svaljuje krivica na babu, koja na osnovu iste nije dobro podgojila prase. Baba, šta će, pa se pridruži kolektivnoj laži, dok u svoju odbranu uzima loš kvalitet koncentrata i oskudan apetit žrtvenog praseta. Familija je mrko gleda, dok temeljno glodje svaki delić prasjih rebarca, k'o da će ih u muzej posle izlažu, kao posmrtne ostatke za dugovečno sećanje. Otac donosi neko vino iz Arandjelovca, berba '52. godište, poslato još čukundedu Dobrivoju u čast, za ratne zasluge i službu državi. Sad, svi znamo da je samo presipao "Ždrebčevu krv", par flaši što za slavu dobismo, u stakleni zeleni petolitarski bokal koji ostavio još avgusta u mračni kutak poduma, čisto da se uprašnjavi i poprimi antičku notu i onako ponosan pred gosti obriše paučinu z magičnu krpu sa naizgled netaknutog božanskog napitka. Utom prababa, neupućena i pride u poodmaklom stadijumu demencije, donosi sveću da se zapali, ipak je Djurdjevdan danas. Nema svrhe da je ubedjujemo u suprotno, pa je posadimo ispred televizora, gde joj pustimo dvd izdanje "Porodičnog blaga", onu epizodu gde se deda Tripku moča, kako bismo završili ručak na miru.
(#)
